Pera & Kučići

Saradnja vojvode Nikolića i nepokolebljivog mu raba Petra je rabota koju bi obe zainteresovane strane zadržale u BTL -u. Nesmotreni kučići, poput da je kerber naloženog Bjelića, u jasnim komentarima na teme malčice kompromituje taj konspirativan pristup.

Grobar & Rob entertainment company  na e-novinama u tekstu naslovljenom „Borba za Kosovo po fensi kafanama“ objavljenom na sajtu 30.03.2013. „usuđuju se da prenose informacije prvog potpredsednika vlade“.   Nije čudo da im je usud da se usuđuju, jer ovaj naš Pera iz administrativnog, samo poštuje pravila službe, al’ eto opet „da se zna“.

Vučić naravno tvrdi da je bivša vlada na odbranu Kosova potrošila 700 miliona evra!  Ma malo nam je to skupo, reklo bi se.  Pa to je upravo ono što i žele da kažete pre nego li su, citiram e-novine: „neki drugi ljudi počeli da sprovode planove i programe koji tokom dva mandata nisu previše doticali Tadića, Jovanovića, Koraća i ostalu preplaćenu poslaničku družinu„.  Bjelić nam u komentaru na tekst kaže: „Medjutim, ja sam za to da se i ovima pruzi prilika. I to ne onako kako zamisljaju jajare koje, recimo, gostuju kod Natase Odalovic, vec cele cetiri, jebene godine.“

Planove i programe?! Čije planove i kakve programe spominje redakcija? Da l’ nam ova  družina želi reći da su upućeni u planove Reichstaga il’ ove „vlade narodnog spasa“.

Podsetićemo se šta je ovo kuče reklo na portalu „Islamske zajednice u Norrkopingu“:

U procjepu između lokalnih novinarskih udruga UNS i NUNS kojima danas rukovode besprizornici struke, Danasa i Vremena, nekadašnjih bastiona slobodnog novinarstva koji sada pišu ode najbeskrupuloznijim pripadnicima srpskog društva, i stranačkih tabloida i ostalih moralnih kriplova, e-novine se javno odriču svake podrške koja bi, u uobičajenom pijanstvu, mogla stići iz tih podaničkih katakombi.“

I šta reći a ne zaplakati, gledajući ove kučiće, kako se sapliću oko nogu poznatog zvezdarskog džedaja, Luković J. Walker-a.

Grobar&Rob entertainment company

Nisam jedini koji se sa početka nenadane ljubavi među četničkim vojvodom i džedajem sa Zvezdare čudio ovakvom razvoju događaja. Zaista, malo je poznatih činjenica koje vežu ove dve, uslovno reći ću, ličnosti. Nespreman za otvorenu raspravu, Lukovićev medij dakako ne pruža nam dovoljno mogućnosti da se ovom temom pozabavimo zajedno.

Ostaje, dakle, pitanje po kojem osnovu je Tomislav Nikolić (u daljem tekstu: Grobar) izrekao: „Hunc ego hominem ex iure Quiritium meum esse aio“ u slučaju džedaj? Mada Grobar nije izašao transparentno pred javnost, te nas obavestio o postojanju „papira“ koje to njegovo pravo nad sirotim Lukovićem dokazuje, ponašanje obe strane ukazuje jasno na subordinaciju. Čaršijske malicioznosti kreću se od toga da je Pera u strahu od recesije klekao pred Grobara i primio trideset srebrnjaka do one Čengićeve da je u stvari Pera oduvek bio četnik.

Da je Čengić i ostatak čaršije barem delimično u pravu ukazuje i činjenica da sada sa dovoljne vremenske distance možemo jasno uočiti da se aranžman Grobar&Rob entertainment companyja ne svodi samo na preizborni baner. Čengić u svom „besu pravednika“ ne sluti ono  šta se po prodžedajevskim kuloarima šapuće.

Prič’o mi jedan čoe’k da je Grobar onomad dobio ponudu, od ovih od kojih se ponude ne odbijaju, reče, kao onomad Nedić „da se spasi država i narod“!  Reče mi još da „ti“ nisu bili zadovoljni ovim žutim, jer su sve zaklinjući se u Reich blokirali procese oko pravedničkih zahteva Reicha da slobodno raspolaže delom naše teritorije… Priča čovek (ovaj jedan), a ja u neverici, misli se roje, ‘oće glava da mi pukne, reko’ pa da l’ je moguće? A ja mislio to zbog Kusturice?! “Pa jeste“, reče narečeni. “i zbog njega, a i zbog ovog, ime mu se ne spominjalo, prekodrinskog vožda, kažu ‘ovi’  zbog takovih ima deca da nam pate, nikada more ausweise nema da dobiju, a znamo da nam je alternativa ausweis il’ logor.“

Tu je izgleda osnov Čengićevog nerazumevanja situacije, jer nije Grobar (i ne samo on) običan četnik, on je nedićevac, što će reći full integrisan u sistem koji je i njemu, Čengiću, omogućio potpun luksuz jednostranog sagledavanja stvarnosti, doduše u samo par kantona.

Vešovićev „odgovor“ Kecmanoviću

Ne bih o Vladimira Kecmanovića obrisao ni balježavu cipelu, a kamoli javno divanio s njim, jer danas, kad je ispucao sve granate, more me uvatit za ono po čemu su njegovi četnici, skidanjem gaća, utvrđivali razliku između Srbina i “Turčina“. Vladimir Kecmanović, najpoznatiji ćosićoid u Srbiji, danas može biti poguban jedino za svoj narod, a ne znam što bih bio zabrinut za Srbe, ko su mi oni, nijesu mi rikali na Božić da njima moram boljoglaviti.

Marko Vešović (e-novine 28.03.2013.http://www.e-novine.com/comments/stav/81498-Sinovi-njihovih-oeva.html)

Život uz džezvu i oko džezve je ovu matoru kreaturu do te mere srozao da je taman toliko opasan kao ono za šta bi ga mladi Kecmanović, da je po njegovom, trebao uhvatiti. Hoću reći da mlohavi stil, otrcane od prečestog korištenja prostačke fraze i previše oslanjanja na potentnije književnike i ovaj put najviše podseća na vlasnikove upišane gaće.

Te gaće, bio čovek četnik ili ne,  nema želju da vidi, jer stideti se i tuđe sramote navika je duboko utkana u sve nas. To je nešto kao autorov stid nad nedelima srpskim, pa ni približno, jer ovaj stid o kome ja pričam se ne plaća, niti se nagrađuje svesrdnom podrškom mahalhalal „intelektualne“ helite  i njihovih predstavnika u inostranstvu, što će reći u nas.

Autor nam u ovom otužnom štivu otkri i razlog sasvim evidentno višedecenijske zapišanosti tih gaća. Reče, eto, da je sav vek proveo pišajući uz vetar. Naime beše on nekada, kao i otac što mu beše, rekao bi autor, u PRAVU. E sada kako takova jedna činjenica svima nam je poznato ne obavezuje vaskoliko čovečanstvo, njemu to pravo ne priznaše, no još gore, zbog svog stava podnese i konsekvence, doduše ne tako drastične kao otac mu.  Rastao je, po svom svedočenju, autor u vetrovita vremena i svaki novi razigrani vetar dodavao je sledeću i uvek svežu notu na platno našeg, u više ideale zagledanog, kastriranog Raskoljnikova. To platno, te nikad ne presvučene crnogorske gaće, što poslužiše kao podloga jednog životnog urinorela* je sama bit autorovog stvaralaštva.

*urinorel – nešto kao akvarel samo ružnije (prim.prev.)