Ustajte vi zemaljsko Roblje

Budim se jutros i gle, stoji Miško k’o vojnik. Ima on taj običaj ujutro da stoji, gledajući me molećivo na ono jedno oko. „Pa dobro, šta je sad?“ pitam ga, kao da ne znam, „šta si se to tako ukrutio?“.  „Ama čuo sam jednu pesmu, jedva čekam da je poslušaš!“ reče nestrpljivo, te se protegnu do noćnog stočiča i pritisnu gumb. Iz zvučnika je dopirao tako poznati uvod, nešto kao Program mešan sa Bojama, samo malo više elektronike, „eh“ rekoh „ovo ti je za kurac“ i u tom momentu počinje pesma:

Ustajte vi zemaljsko roblje,

da grobar vozi vas na groblje,

da Vučić na pičku izusti,

daj File u logor nas pusti,

da Dača pijano tetura,

u moru jeftinijih cura,

Ref:

Nema, nema, nema, nema, više rata,

Biće, biće, biće, biće, biće plata…

„Koji su ti sad pa ovi?“ upitah ga bez neke namere da ga saslušam, al manje boli kada se on isprazni, jbg ima potrebu. „Ma oni su ti čista avangarda bre, niko ih ne sluša, zovu se kako ono?! Ah da „Zabranjeno mišljenje“ reče, al ja vidim da nešto tu i nije u redu, da ga nešto žulja. „Pa dobro“ rekoh milujući ga po vratu, „ajd’ sad pevaj, šta si se to steg’o, ‘de je problem?“ „Dugo me to tišti, jbg, znaš onog Kožinog drugara, onog glupljeg?“ iscedi kroz zube.Teško mi beše zamisliti nekog glupljeg od Kože al’ vremenom navikoh da verujem u doduše pogrešiv Miškov instinkt. „Kojeg bre“ rekoh. „Ama onog, piše sada neke kolumne, al beži od tema, u vreme oslobađanja hrvatskih generala on napisa tekst o krstu iznada Sarajeva, da o tom  koji ne postoji, za razliku od onog koji stoji iznad Mostara.“ “ Pa dobro i?!“ upitah ga onako ovlaš. „Šta bre I?! Koje bre i, pa đubre ustaško, ej toliko me iznervirao, ma u grlo bi ga pljunuo.Ejjj  ni reč ne napisa o oslobađanju!“

Setih se i ja da sam to nekada primetio, stisnuh Miška onako bratski, „ma ko da nas nervira burazeru moj!“ uzeh ga sa obe ruke i dobro ga protresoh. Pomislih dal’ je to u redu? Ma ko mu jebe mater, mogu samo ranije da nas penzionišu, u usta ga jebem ustaška.

Uh, osetih se lakše, mada sam i Miška nekako gubio iz vida, sam osećaj da me neko napokon razume opuštao mi je um i telo, pustih sebi normalnu (http://www.youtube.com/watch?v=xx3ohV5N5BA) pesmu, i utonuh u nirvanu.

Oliver Tačić Dvofrtaljka

Premijer Tačić ponovo prede vunu i kučinu, nama na očigled. Ovaj „hrabri srpski vitez“ ,u obraćanju podanicima sa nacionalne televizije, objasni kako se on i Pičkousti ne boje pretnji, i neće da državne resurse uludo angažuju za ispitivanje pretnji. U alko zanosu, naš se mali od šatora, setio nedavne kao i daleke istorije upoređujući se sa važnim istorijskim ličnostima.

Tako se  posprdno seti i kćeri kneza Lazara, Olivere. Zaboravljajući valjda kako je Olivera data za ženu Bajazitu te da se u Srbiju vraća tek po njegovoj smrti, ova naša večito pijana pevaljka pokušava svoju tužnu sudbu obojiti nekim dostojanstvenijim bojama.

Tek toliko da se nađem ovoj izgubljenoj duši, i da joj pomognem da prevaziđe fazu poricanja problema, kažem da se i tada kao i sada osoba koja ide da se prodaje na kratko ( pa makar to trajalo i po 13 sati) nazivala kurvetina!

Dopuna repertoara : http://www.youtube.com/watch?v=Mv9tb54qw6g

e-(gov)novine

Kako je džedajev sajt već punu godinu  glasilo Vlade, Vlada je odlučila da im dodeli domenu gov. U prijateljskoj atmosferi prijema ,na koji je zaslužni građanin Petar stigao direktno sa trčanja oko Američke Ambasade, gov mu je ravno u ruke uručio Prvi Zamenik Premijera Gospodar (potreseni) Vučić. Vidno  potresen, jer se u takvim situacijam  PZP uvek oseti van sebe, preneo je građaninu i pozdrave od Predsednika. Reče poslao bi mu i on al’ je gov ipak u Vladinom resoru.

Ponosan na činjenicu da je neko ipak uvažio  njegov  napor  da od Srbije napravi mesto ugodnog življenja, džedaj je odmicao kući. Kroz glavu mu se u pijanom vrzmanju sudaraše misli, „jel onaj Kirbi more izludeo?! Ja mu lepo, sve onako trčeći, rekoh da je Vorlikova izdala vizu čoveku koji je zapalio ambasadu, a on će meni , „ćut’ bre govedo, aj’ daću pare, al’ prestani da piješ toliko!“

S3PO

Intervju koji je „direktor“ u firmi našeg Luković J. Walkera  S3PO dao za „prijateljske“ Novosti, daje nam potpun uvid u to kako je lepo biti kanta. „O kako je lepo biti glup“ pevao je naš Bora i taj stih i dalje odzvanja u ovoj našoj lepoj kantici, koja bi eto nešto kao da objasni. Ova batler kanta u kreativnom zanosu „da sam ja netko“ , nabaca nam onako odoka jedno dva’es kila onog što bi „mi“ želeli da čujemo. Valjda svestan da je kao limena kanta limitiran celeron procesorom i nejakom harizmom ubacio se u razne uloge, te eto presvuče se i u Kustu, pa reče  „Da sam Kusturica ne bih samo podneo ostavku na Mokroj Gori nego bih otišao iz ovog neprijateljskog okruženja.“ komentarišući visinu kazne koju je sudija odredila u poznatom nam sudskom postupku. Kako je celeron lenj a i rama fali već u sledećem odgovoru reče „Sutkinja u Kusturičinom procesu kad ga vidi, samo što ne ustane i zatraži autogram. Kad smo je prvi put videli bilo je jasno da ćemo izgubiti.“

A zašto nam se limeni uopšte obraća?! Pitanje je sad?! A da nije možda zbog činjenice da ova jeftina neprincipijelna kolaboracija sa Vojvodom Tomislavom dopire do svesti mnogih ljudi koji takav pragmatizam nisu očekivali?

Nalupeta se naš S3PO da pas s maslom pojeo nebi (moj vrednosni sud) o nekom novom „Građanskom savezu“ koji će… a sve to da prikrije rđu koja ga je prekrila, rđu koju uzrokuju fekalni sadržaji Grobarevog dupeta, koje im je poslednjih godinu dana skrovište.

Da završim sa još jednim citatom dragog nam limenka:

„Još jedan od važnih postulata je da ne možeš više ljude lagati.“

Od izvora dva putića, vode na tri strane

Ozabavljen o svom jadu ustao je naš džedaj od Zvezdare i ovog sumornog jutra. Pevušeći u tim trenucima omiljenu mu Ljubinu pesmicu „Sumorno jutro“.

…baš me briga, šta ćeeee da misle o meniii…

Misao mu je, lepršajući oko otekle mamurne glave, napokon sletela na pokojnog učitelja Jodu. “Sine“, veli učitelj Joda u retkim trenucima kad je bio budan, “džedaj kada ima dva puta pred sobom, poood obavezno mora da krene trećim“. FLASH jbt, eeej, setio se i kada je tu mudrost prvi put čuo, beše to u konfuzno vreme propasti stare Republike, dakle vrlo primenjiva u ovom trenutku, koji je „možda najsloženiji u novijoj istoriji“ nove Republike.

“U pičku materinu. pa gde je ta karta?“ prevrće po stanu, obliva ga znoj i napokon ispod Kurira nađe je. “Aha dakle gore malo do Cvetka, pa oprezno da ne zahvatim Gospodara Vučića i spuštam se dole do Dušanovca, al’ gledaj da me neka od ovih jednosmernih ne odvede na Ustaničku i polako između ta dva puta pronalazim stazu džedaja.“ Smeškao se, mada mu je i mali smešak izazivao oštar bol iznad levog uva. “Ups, zajeb, petlja jbt, pa da dođem do Bulevara Oslobođenja, moram il’ kratko da sečem Gospodar Vučićevu il’ da se klatim Ustaničkom ihaj?!“ Muku je naš džedaj mučio i na kraju odlučio: “Ama sečem, ko mu jebe mater, k’o da će ko da primeti, a onda lepo Bulevarom Oslobođenja, pa kroz Ivkovićevu i čas posla – eto me u Botićevoj.“

I tako, u Botićevoj, grob, grobar, džedaj… nastaviće se