Bečka filharmonija u Sarajevu,

http://www.slobodnaevropa.org/content/sarajevo-u-centru-obiljezavanja-stogodisnjice-prvog-svjetskog-rata/24951284.html

Advertisements

Tri pa jedna

Nastavak farse, „Kapitulacija u tri čina“ donela je svima očekivan rezultat. Poker partija, u kojoj je naš Tačić viknuo „tri pa jedna“, a potom izašao pred javnost obaveštavajući nas da se još ništa ne zna, te da je eto jedini srpski zahtev problem za EU integracije. Još nam reče da je Kibicer videvši karte ‘teo da odustane i da shrvan bolom to nije mogao ni da iscedi na vlastitu pičku, ovaj usta, ovaj?! Šta mu je ono?!

Za razliku od njega, ovaj Dači je i ne gledajući karte,jasno, precizno, državnički, izneo očekivanja, da će partnerski mu buljuk, ipak razmisliti o legitimnim zahtevima države, te postupiti zdravorazumski.

Nije karta za svakoga, nemojmo biti pregrubi, pošten čovek, nije on za to.
Al’ mogao bi, posle trećeg čina, recimo nešto da otpeva, onako kao dokaz prevazilaženja prošlosti. Evo moj predlog : http://www.youtube.com/watch?v=sSwj-eMx4Qg , pa nek vežba.

Presvlačenje mrtvaca

Đinđić Oxy Action

U pervertiranom vokabularu današnje Srbije reč Đinđić je doživela verovatno najjasniju devalvaciju i potpuno je lišena svoje istinske dimenzije. Ona je, nažalost, doživela sudbinu džokera i u svakodnevici se slaže sa skoro svim kartama u našem malom zabludelom špilu. Listajući ponovo izjave poznatih o nama iz perioda priprema za bombardovanje, pažnju mi je privukla izjava Džejmi Šeja, tadašnjeg portparola NATO-a , „Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti.“ Od svih ostrašćenih, često banalnih, rasističkih izjava, ostao sam duže na ovoj, koja je duboko i bolno istinita. Gospodin Šej je rekao, verovatno najveću istinu o nama, istinu za koju mu nisu potrebne „HARP antene“ i ostali SF uređaji, „da, to sam ja“, rekao bi naš Bora.

Kako smo zaboravu skloni, te neki ovu nedićevsku vlast doživljava kao „naslednike Đinđićeve politike“, podsetimo se zadnjeg Đinđićevog obraćanja javnosti:

„Ali, ako vi želite da stvorite albansku državu u 21. veku na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete ponovo otvoriti proces koji ste mislili da ste zatvorili. I to nije moja želja, to je opis stanja. Često sam kao neki glasnik koji je kriv zato što donosi neku neprijatnu vest. I u Srbiji me često optužuju. Ali dopusti mi da te upozorim ako ne znaš da će se to desiti. Znači, raspad dejtonskog sistema je kao zakon gravitacije, posledica.“

Komentarisao sam malo ovu temu na tekstu Marka Matića „Ko bi danas smeo Đinđića da pogleda u oči“ objavljenog na e-novinama 12.03.2013.

Naravno to što sam napisao, nije se, kao i obično, svidelo moderaciji, a i nekako nije se ni estetski niti konceptualno uklopilo sa prvim komentarom onog govečeta Bjelića  „Ja mislim, samo e-novine. Nema danas u Srbiji vecih djindjicevaca od nas. Napisah, a Palanka kako hoce.“ Sa ove distance moram vam reći da i ima neke istine u tom njegovom komentaru, ne naravno onakve kakvu on priželjkuje da percipiramo.

Inače, za neupućene, Marko Matić je politolog zaposlen na Al Jazeerai i pomoćnik Luković J. Walker-a. Inače momak jako skromnog obrazovanja, a pod tim podrazumevam da nije savladao ni osnove nacionalne istorije, al’ o tome neki drugi put.

Intervju koji je, dakle, u pero našega Marka dao Dejan Jeremić, ne otkriva nam mnogo toga novog i pre svega je promocija Dejanove knjige, koja također teško da će vas prosvetliti. Dejan je, kao i svi mi čije su godine pojeli moljci, revoltirano spominjao opšta mesta i gorko se osvrtao na sve ludilo koje nam se dešavalo i dešava.

Na jednom mestu kaže nam Dejan činjenicu koju bi ovi što je objavljuju sakrili:

„Najveći krivci su, međutim, novinari koji pristaju na podaništvo, pretvoriviši se u glasnogovornike centara moći i interesnih grupa. Mediji su odreda estrada, poligon propiranja biografija i prljavog veša, šou biznis koji je uništio osnovno načelo novinarstva.“

Na drugom mestu opet kaže:

„Čak i oni koji su znali šta će se 12. marta dogoditi, a okrenuli su glavu ili zažmureli nad činjenicom da će neki banditi ubiti premijera, treba da odgovaraju za saučesništvo u atentatu zbog krivičnog dela nečinjenja.“

Sada, posle ove dve izjave, bi malo Marku nezgodno (ma nije on to ni shvatio, Pera ga upozorio) da afirmiše lik i delo ovih novih „Đinđića“. Pogotovo pored dostupnih klipova tipa : http://www.youtube.com/watch?v=N2Z3G0D3x4E

Kud baš sada to da mu se desi, sjeba mu spin, al’ ‘ajd, ima popravni. I tako Marko, svestan da uloženo treba biti vraćeno, napisa u tekstu „Decenija tumaranja u mraku“ objavljenom istog dana na Al Jazeerai sledeće:

„Ironija sudbine je htela da u nedostatku snage i odlučnosti njegovih političkih naslednika ključni realizatori Đinđićevih ideja budu upravo njegovi najveći politički protivnici.

Kao posledica tektonskih pomeranja u dubljim slojevima srbijanske politike, iz političkog pejzaža je nestao jaz koji je Srbiju delio pre i posle 5. oktobra 2000. godine, tako da je danas postalo diskutabilno ko je ključni unutrašnji subjekt procesa evrointegracija – oni akteri koji su ih oduvek zagovarali ili oni koji jedini imaju kapacitet da ih i realizuju.“

Po uvrnutoj logici Luković J. Walker-a & ostalih kučića, stvarno se dolazi do zaključka da su oni jedini pravi Đinđićevci, al’ ima nas dosta bez te logičke devijacije.

Pera & Kučići

Saradnja vojvode Nikolića i nepokolebljivog mu raba Petra je rabota koju bi obe zainteresovane strane zadržale u BTL -u. Nesmotreni kučići, poput da je kerber naloženog Bjelića, u jasnim komentarima na teme malčice kompromituje taj konspirativan pristup.

Grobar & Rob entertainment company  na e-novinama u tekstu naslovljenom „Borba za Kosovo po fensi kafanama“ objavljenom na sajtu 30.03.2013. „usuđuju se da prenose informacije prvog potpredsednika vlade“.   Nije čudo da im je usud da se usuđuju, jer ovaj naš Pera iz administrativnog, samo poštuje pravila službe, al’ eto opet „da se zna“.

Vučić naravno tvrdi da je bivša vlada na odbranu Kosova potrošila 700 miliona evra!  Ma malo nam je to skupo, reklo bi se.  Pa to je upravo ono što i žele da kažete pre nego li su, citiram e-novine: „neki drugi ljudi počeli da sprovode planove i programe koji tokom dva mandata nisu previše doticali Tadića, Jovanovića, Koraća i ostalu preplaćenu poslaničku družinu„.  Bjelić nam u komentaru na tekst kaže: „Medjutim, ja sam za to da se i ovima pruzi prilika. I to ne onako kako zamisljaju jajare koje, recimo, gostuju kod Natase Odalovic, vec cele cetiri, jebene godine.“

Planove i programe?! Čije planove i kakve programe spominje redakcija? Da l’ nam ova  družina želi reći da su upućeni u planove Reichstaga il’ ove „vlade narodnog spasa“.

Podsetićemo se šta je ovo kuče reklo na portalu „Islamske zajednice u Norrkopingu“:

U procjepu između lokalnih novinarskih udruga UNS i NUNS kojima danas rukovode besprizornici struke, Danasa i Vremena, nekadašnjih bastiona slobodnog novinarstva koji sada pišu ode najbeskrupuloznijim pripadnicima srpskog društva, i stranačkih tabloida i ostalih moralnih kriplova, e-novine se javno odriču svake podrške koja bi, u uobičajenom pijanstvu, mogla stići iz tih podaničkih katakombi.“

I šta reći a ne zaplakati, gledajući ove kučiće, kako se sapliću oko nogu poznatog zvezdarskog džedaja, Luković J. Walker-a.

Grobar&Rob entertainment company

Nisam jedini koji se sa početka nenadane ljubavi među četničkim vojvodom i džedajem sa Zvezdare čudio ovakvom razvoju događaja. Zaista, malo je poznatih činjenica koje vežu ove dve, uslovno reći ću, ličnosti. Nespreman za otvorenu raspravu, Lukovićev medij dakako ne pruža nam dovoljno mogućnosti da se ovom temom pozabavimo zajedno.

Ostaje, dakle, pitanje po kojem osnovu je Tomislav Nikolić (u daljem tekstu: Grobar) izrekao: „Hunc ego hominem ex iure Quiritium meum esse aio“ u slučaju džedaj? Mada Grobar nije izašao transparentno pred javnost, te nas obavestio o postojanju „papira“ koje to njegovo pravo nad sirotim Lukovićem dokazuje, ponašanje obe strane ukazuje jasno na subordinaciju. Čaršijske malicioznosti kreću se od toga da je Pera u strahu od recesije klekao pred Grobara i primio trideset srebrnjaka do one Čengićeve da je u stvari Pera oduvek bio četnik.

Da je Čengić i ostatak čaršije barem delimično u pravu ukazuje i činjenica da sada sa dovoljne vremenske distance možemo jasno uočiti da se aranžman Grobar&Rob entertainment companyja ne svodi samo na preizborni baner. Čengić u svom „besu pravednika“ ne sluti ono  šta se po prodžedajevskim kuloarima šapuće.

Prič’o mi jedan čoe’k da je Grobar onomad dobio ponudu, od ovih od kojih se ponude ne odbijaju, reče, kao onomad Nedić „da se spasi država i narod“!  Reče mi još da „ti“ nisu bili zadovoljni ovim žutim, jer su sve zaklinjući se u Reich blokirali procese oko pravedničkih zahteva Reicha da slobodno raspolaže delom naše teritorije… Priča čovek (ovaj jedan), a ja u neverici, misli se roje, ‘oće glava da mi pukne, reko’ pa da l’ je moguće? A ja mislio to zbog Kusturice?! “Pa jeste“, reče narečeni. “i zbog njega, a i zbog ovog, ime mu se ne spominjalo, prekodrinskog vožda, kažu ‘ovi’  zbog takovih ima deca da nam pate, nikada more ausweise nema da dobiju, a znamo da nam je alternativa ausweis il’ logor.“

Tu je izgleda osnov Čengićevog nerazumevanja situacije, jer nije Grobar (i ne samo on) običan četnik, on je nedićevac, što će reći full integrisan u sistem koji je i njemu, Čengiću, omogućio potpun luksuz jednostranog sagledavanja stvarnosti, doduše u samo par kantona.