Čizma glavu čuva

Слика

Pobeda, lična, naravno kakva drugačija može da postoji?! Slučajnost ili ne, mada je i ta reč već dobrano uprljana besmislom i kao neka bleda tvar lahori pred našim očima, kao da korena nema, kao da je slučaj nedovoljno jak koren koji se eto “slučajno” našao tu! E da, ta pobeda, vodilja slabih, slavoljubivih jedinki poniklih u malim narodima u vreme njihovog stradanja tema je za ovo moje popodnevno razmišljanje.

I kome i kako objasniti da eto skoro pola pametnog sveta u mom zabludelom gradu glavu nosi da bi nosio cipele. Ne bilo kakve naravno i ne nužno cipele, može neki skuplji kaputić ili nešto sasma drugo, nešto čega se već ima previše “al’ zaboga zaljubih se baš u to”. I ne bilo kuda dragi moji, nee, to nikako. To u skladu sa prirođenim habitusom treba prošetati šire dragi moji, ma da, ulice Pariza, Rima il’ Njujorka jedina su dostojna staza za ove naše pametne glave. Pa da, kako da naš estradoidni filozof, pisac il’ predsednik doživi svoj momentum u prolasku kroz šljivike i livade il’ suviše blizu njih, kako moliću? Tako i ova naša estradoidna spisateljica gazeći čelom k’o petom stazama namaštanih istina srdito tvita. I dok po uzoru na mnoge prethodnike orvelovski briše stranice naše istorije pretvarajući je u cirkusku zabavu za “mase” novih pobednika, nađe malo vremena da odbrani novopridošlog pobednika. Kako joj je rečeno nedavno da ovaj  predsednik  nije loš čovek  a kako ona zagledana u čizmice nije imala neku posebnu volju da to preispituje poče da ga brani tvitujući tikvice. Te eto I nije u redu da se tako javno, na sva zvona, privatnost, blabla….. A ovaj predsednik koji još uvek nije naš predsednik, ovaj što ga vole i deca i žene i starci, muškarci što mu skidaju kapu a babe što sipaju vodu za njim onako lepim kad krene u svet po još neku pobedu i jeste čovek na mestu, čovek ovog trenutka.

Trošimo  čudno vreme te me čudni prevrati ne čude, jer su slučajni a slučaj to jest udes nije moguće predvideti ili možda jeste? Eto ovi pametni recimo sasvim slučajno su uvek u pravu, da da, u pravu su i kada greše, jer greška danas nije nužno greška sutra. Kao u svim ratovima i kod nas se sve ćešće dešava da postoje pobednici  na gubitničkoj strani, kao i obratno. Da potpuno je prirodno izgraditi utemeljen stav, da da, i to za svaku priliku, to je odlika pametnog čoveka, to i cipele.

pobeda

Let iznad kučkinog legla

Kurve, one skuplje kao ni one jeftinije, nikada ne prebole dečje bolesti svog zanata. Tenzija koja iz prijateljske, prenaglašene snishodljivosti već u sledećem trenutku aktivira lavinu gneva, jedna je od glavnih karakteristika ovog moralno posrnulog soja.

Na pozorju drugosrbijanske štajge, svako malo bukne poneki lični rat, koji protrese sve frakcionaške kupleraje u regiji. Igra na sve ili ništa, starog transvestita Lukovića, to njegovo sluganstvo Vučiću, Subotiću, Bebi… u drugim drugokurvanjskim kuloarima ocenjuje se kao „neprincipijelnost“. Tim nazovi skupljim kurvama, kao da je ispod časti da mušterije nemaju neka egzotična imena tipa Soroš, Rokfeler… Činjenica da su Nemci napokon instalirali u Srbiji vlast po meri svojih interesa, ovim „nesnađenim“ nikako ne ide u glavu. Al’ zato Perici ide i u glavu i u dupe, po potrebi. Jadna kampanja u kojoj se ostrvljuje na sve protivnike kriminalnog klana čiji je jeftini medijski pokrovitelj postao, samo nas podseća u kakvoj kaljuzi živimo.

Obračuni sa dojučerašnjim „saborcima“ po kupleraj normama, deluju apsurdno.

http://www.e-novine.com/stav/91479-Kako-Biljana-Srbljanovi-sanja-sebe-samu.html

http://www.e-novine.com/region/region-crna-gora/91063-Kafanski-primitivizam-foto-terorizam.html

Na aksiološkoj poledici drugosrbijanske scene u beskonačnom nizu nadiru novi klizači čija je jedina svrha i smisao skrljati one koji već skrljaše prethodne. U zatvorenom ekosistemu ovih čudnih živuljki,  koje iz pada ne crpe nikakve zaključke, ustajanje ne znači ništa više, no priprema za sledeći pad.

Republika Ostalija

http://zokstersomething.com/2013/09/20/besim-spahic-cistunska-teorija-o-nacijama-je-najveci-paradoks/#comment-9640

Čitam maločas još jednu u nizu rasprava o popisu u BiH, čitam i čudom se čudim. Sudionici su otpadnici e-govnovinske pastve i neke od teza, moram priznati, čujem po prvi put. Po ovim vrlim stručnjacima, popis stanovništva (valjda kao i svaka druga istina) mogao bi biti jako opasan po Bošnjačko/Bosansko/Kakogod? korpus. U toj podmukloj, ćafirskoj raboti,  pravovernim i dobrodušnim Bošnjama preti sijaset zamki, koje im heto samo ovi pametniji mogu razjasnit’. Kažu tako, eto ako smo Bosanci, nad kim su onda oni anamo tamo počinili genocid?!  Vi’š stvarno! Bosanci nad Bosancima, u jbt, pa neko bi nalet ga bilo, mogao pomislit’ da je i ova agresija Srbije u stvari bila građanski rat! I sada reci da je jednostavno odgovorit’ na pitanje ko si?!

Staro, vele, ime njihova naroda – Bošnjani, eto, spominje se i u poveljama banova bosanskih Dubrovčanima. I sada bi neki (viđu ti hajvana) da im dokinu pravo da naciju tako nazovu!  A to što se i dan danas narod po Dubrovniku u nacionalnom smislu izjašnjava kao Dubrovčanin, to nikom ništa. E, kuku, a sve je to, bolan, zato što su oni jedini pravi i prastari stanovnici Bosne i od zuluma papskog i ćaurskog zbog pradedovskog bogumilstva nađoše spasa u sultana.

E sada i ovi moderni, što htedoše i ove druge ugurati u tu svoju naciju naivno verujući u bosanstvo, posramljeni svojom naivnošću postaše ostali.

Pitao jednom tako jednoga vrli pitac neki:
A kto je ta šta je ta da prostiš
Gdje li je ta
Odakle je
Kuda je ta 
Ostalija
Rekti
A zapitani odgovor njemu hitan tad dade:
Ostalija da prostiš jedna zemlja imade
I posna i bosa da prostiš
I hladna i gladna
I k tomu još
Da prostiš
Prkosna
Od
Sna

Nek mi Mak oprosti, njima neće.

Rasrbljavanje i silikonizacija mozga

„…Ne, nikad neće, ko se Srbom zove,
Pred vama strepet’, niti se molim vama.
Nećete prepast’ oči sokolove
Ovoga svjeta najžešćim mukama!“

                                      Osman Đikić

Svako malo nas „spisateljica“, alijas referent za sve i svašta, na Twitteru suoči sa posledicama svoje kokainske logoreje. Na meti ove  odmetnice od „Pogleda“, obreo se i čika Pera Božović, naš veliki glumac. On nesrećnik pod kanonadom besnih optužbi kroz smeh nas obavesti da sa duhovnim profiterima nema šta da razgovara. Dabome, da je na naslovnoj strani nekog tabloida osvanuo naslov „Dotična je narkomanska kurvetina od četr’es kila“ verujem da bi mnogi od nas promenili mišljenje o velikanu srpskog glumišta (ili ne bi?!).

Spisateljica se, naime, našla prozvanom zbog Božovićeve izjave vezane za Gavrila Principa „ma ne bi me začudilo da neka ‘spisateljica’ napravi roman o tome kako je on bitanga, preteča Bin Ladena i nešto slično i da dobije nagradu.“

E sad, Božović očito neobavešten u potpunosti šta ova Sorošova štićenica radi sa Rokfelerovim parama primljenim preko Hartefakta malo uprošćava stvar. Kompleksnost ove operacije ogleda se u tome da se fragmentiranjem priče u sukob dovedu navodno dve ideje oslobođenja. Spisateljica dajući intervju za Akuzativ kaže:

„I sad ti tu imaš Mladobosance koji su Jugosloveni i imaš Crnu ruku koji su Velikosrbi i to je kleš, istorijski sukob koji je meni užasno zanimljiv, na koji način su ti Mladobosanci zapravo iskorišćeni od jedne vrlo retrogradne ideje.“

Kalajevski sled, kao onomad Kalaj, otac bošnjačke nacije i tvorac projekta koji se, evo, proteže na vek i po uprkos svesti o srpskom poreklu muslimana u Bosni i uprkos vlastitom delu „Istorija Srba“ u kome to jasno dokazuje, političkim inženjeringom evidentnu laž pretvara u „činjenicu“. I Kalaj je svojedobno, ignorišući vlastito delo, pokušavao ugušiti srpski duh u Bosni, srpski duh koji se širio po svim slojevima društva, kroz publikacije Bosanska vila, Zora, Gajret… Srpsko poreklo nisu krili i o tome su se jasno izjašnjavali muslimanski intelektualci tog doba kao i mnogi iza njih.

„… Islam mi je vjera sveta
Al’ mi ona ništ’ ne smeta
Da mi kuca srpsko bilo“.

             Osman Đikić

Lako bi se moglo desiti, da spisateljica u službi argumentacije, iz svog diskursa javnih ličnosti trećeg poziva izvuče i omiljenu joj silikonsku divu JK, koju naša pametnica brani rečima: „Najviše mi na nerve idu ovi što objašnjavaju da ne zna da peva“. Pevačica koja ne zna da peva al’ „poštuje ljudska prava, brani pedere, mrzi ratne zločince i je*e joj se za patriote“ jednako je kvalifikovana za tumačenje istorije kao i spisateljica.

Ostaje dakle pitanje da l’ ova naša spisateljica pretenduje da zaseni srpsku ideju oslobođenja Osmana Đikića, Omer-bega Sulejmanpašića, Aliverić Tuzlaka i mnogih drugih Srba, muslimana i pravoslavnih, na kojoj su se napajali članovi Mlade Bosne? Želi li nam ona u stvari poručiti da je ova naša Crna Ruka nešto crnja od one kojoj ona bespogovorno služi?!

Ne znam! Al’ znam da bi je čika Soroš trebao izgrditi zbog napada na Božovića. Soroš finansira mnoštvo kampanja protiv diskriminacije debelih ljudi i ovaj spisateljicin ispad morao bi za posledicu imati barem smanjenje džeparca.

e-(gov)novine

Kako je džedajev sajt već punu godinu  glasilo Vlade, Vlada je odlučila da im dodeli domenu gov. U prijateljskoj atmosferi prijema ,na koji je zaslužni građanin Petar stigao direktno sa trčanja oko Američke Ambasade, gov mu je ravno u ruke uručio Prvi Zamenik Premijera Gospodar (potreseni) Vučić. Vidno  potresen, jer se u takvim situacijam  PZP uvek oseti van sebe, preneo je građaninu i pozdrave od Predsednika. Reče poslao bi mu i on al’ je gov ipak u Vladinom resoru.

Ponosan na činjenicu da je neko ipak uvažio  njegov  napor  da od Srbije napravi mesto ugodnog življenja, džedaj je odmicao kući. Kroz glavu mu se u pijanom vrzmanju sudaraše misli, „jel onaj Kirbi more izludeo?! Ja mu lepo, sve onako trčeći, rekoh da je Vorlikova izdala vizu čoveku koji je zapalio ambasadu, a on će meni , „ćut’ bre govedo, aj’ daću pare, al’ prestani da piješ toliko!“

Sikter Petre od guzice vetre

Kako naš Džedaj od Zvezdare komentariše komentare komentatora… na nekim ozbiljnijim sajtovima?

(http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/82563-Slavlje-zbog-bombakog-napada-Bostonu.html)

„Da mi je nešto draži, sam bi ga odveo na lečenje“ razmišljam onako dok se pripremam da opletem po ovoj pijanoj budali. Već odavno  džedaj zaštitnik mentalne nejači ne potpisuje razne gluposti koje naši susedi percipiraju kao „glas razuma iz Srbije“. Gnojne misli na koje sam eto već navikao, da se primetiti, postaju iscedak blažeg intenziteta, nešto kao belo pranje, ako razumete šta hoću da kažem. To je biće posledica opuštanja od stresa. „Sada kad smo u savezu sa Grobarem mož’ i malo više da se cirne“

Naslovi tako naš džedaj “ Slavlje zbog bombaškog napada u Bostonu“ članak koji bi i sam, da je kojim slučajem trezan (što je priznaćete retkost), poslao u risajkl. Poče onako epski, od Markovih konaka, da opisuje našu nazadnu prirodu, te eto neosetljivi na ljudsku bol i patnju mi u bestijalnom zanosu slavimo krv, smrt i bedu. Napravi on brzinsku analizu stanja, te reče eto i knjiga žalosti bi trebala biti iznesena u narod, da se eto kao u stara dobra vremena svi ispotpisujemo, zaboravljajući da su stara dobra vremena prošla i da ova nova i nisu tako dobra, jer nam je taj sistem, koji on ljudskom veličinom svojom žali, ubijao decu, rušio mostove, uništavao mukom sticanu infrastrukturu… I da, nikakvu knjigu ne primismo, al’ je uranijum ostao da nas biće podseća na normalne ljude, normalnog sistema. Ti normalni, zajedno sa retko normalnim nam džedajem, širom sveta uvode normalnost koju ja baš i ne razumem.

Uporedivši džedajev osvrt sa komentarima na koje se referiše, svako razuman primetiće da je osvrt omašio. Sem bolesnog klinačkog „samo rokaj po mesu“, tu se ne primećuje nikakvo slavlje, nema tu naslade nad tuđom boli, nema tu ničeg što pijane krvave oči našeg džedaja vide.

Za kraj, na pitanje našeg džedaja „Da li su građani Srbije potpuno poludeli?“  sklon sam odgovoriti ,evo ja idem na pregled, odma’ posle tebe.